Čitajte !

Čitajte više!
Upalite,uključite svetlo knjigom!
Knjiga je protivotrov za glupost!
Ako ne znate odakle početi,pouzdajte se
u klasičnu književnost.
Sanja

OVAJ SVET TE BOLI I BOLIŠ SAM SEBE

Bole te zubi,
ruke,
glava,
noge,
nožni palci

i kosa
od ovog sveta
koji se umorio od samog sebe.
Bole te oči,
prsti,
uši,
nozdrve
od ove bučne tišine
nerazgovetnog monologa
kojim pridavljujemo sami sebe,
ali ipak ne činiš ništa.
Samo sediš i sve to
primećuješ
čekajući na svoj red,
čekajući da konačno
prestaneš da budeš deo nečega
i postaneš sve
zaboravljajući da je ovaj svet
sa svojom tišinom
usamljenošću,
beznađem
i praznim satima
već odavno izabrao
svoje mesto u tebi
udeljujući ti
tek onoliki deo svega
koliki možeš podneti.

Sanja Vojnović

19.XI 2012.

STIHOVI MESECA AVGUSTA AVGUSTA

KAKO SU DOSADNI DANI...OSVRTANJA 2012.VOJNOVIĆ

NESAVRŠENOST  2012. VOJNOVIĆ S.

JEDNA GORA STVAR  2012.VOJNOVIĆ

Η ΣΟΦΙΑ ΤΟΥ ΨΑΡΙΟΥ - MUDROST RIBE

ΧΩΡΙΣ ΝΑ ΜΙΛΑΕΙ
ΔΙΧΩΣ ΝΑ ΤΟ ΡΩΤΑΝΕ - ΖΕΙ
ΚΟΛΥΜΠΑΕΙ ΜΕ ΤΗΝ ΑΝΑΣΑ ΤΟΥ
ΠΟΥ ΒΓΑΙΝΕΙ ΧΩΡΙΣ ΚΑΝΕΝΑ ΗΧΟ
ΑΝΟΙΓΕΙ ΤΟ ΣΤΟΜΑ ΤΟΥ
ΚΑΙ ΔΕ ΦΟΒΑΤΑΙ ΟΤΙ
Η ΦΩΝΗ ΤΟΥ ΘΑ ΤΟ ΠΡΟΔΟΣΕΙ
ΔΕ ΦΟΒΑΤΑΙ ΟΤΙ
ΘΑ ΠΡΟΔΟΘΕΙ ΜΕ ΤΙΣ ΣΚΕΨΕΙΣ ΤΟΥ
ΜΕΤΑΜΟΡΦΩΜΕΝΕΣ ΣΕ ΛΟΓΙΑ
ΒΟΥΒΟ ΧΩΡΙΣ ΓΛΩΣΣΑ
ΚΟΥΦΟ ΧΩΡΙΣ ΑΦΤΙΑ
ΤΟ ΜΟΝΟ ΠΟΥ ΕΧΕΙ ΕΙΝΑΙ ΤΑ ΜΑΤΙΑ
ΓΙΑ ΝΑ ΠΡΟΣΕΧΕΙ ΤΑ ΜΕΓΑΛΥΤΕΡΑ ΨΑΡΙΑ
ΣΤΗΝ ΚΟΙΝΩΙΑ ΤΩΝ ΨΑΡΙΩΝ
ΟΠΟΥ ΟΛΑ ΤΑ ΨΑΡΙΑ
ΚΟΥΒΑΛΑΝΕ ΤΑ ΙΔΙΑ  ΨΑΡΟΜΥΑΛΑ
ΠΕΡΙΜΕΝΟΝΤΑΣ ΝΑ ΤΑ ΚΑΤΑΒΡΟΧΤΙΣΕΙ
ΕΝΑ ΜΕΓΑΛΥΤΕΡΟ ΨΑΡΟΣΤΟΜΑ
ΣΥΜΦΩΝΑ ΜΕ ΤΟ ΨΑΡΟΔΙΚΑΙΟ
ΣΤΗ ΒΟΥΒΗ ΨΑΡΟΠΟΛΙΤΕΙΑ
ΜΕ ΒΟΥΒΕΣ ΨΑΡΟΚΑΝΟΝΕΣ

ΣΑΝΙΑ ΒΟΪΝΟΒΙΤΣ , 2012.


MUDROST RIBE

BEZ GOVORA
BEZ DA JE IŠTA PITAJU - ŽIVI
PLIVA A UZDASI IZ NJE IZLAZE
BEZ IKAKVOG GLASA
OTVARA USTA
I NE BOJI SE
DA ĆE JE GLAS IZDATI
NE PLAŠI SE
DA ĆE SE IZDATI SOPSTVENIM MISLIMA
PREOBRAŽENIM U REČI
NEMA BEZ JEZIKA
GLUVA BEZ UŠIJU
JEDINO ŠTO JOŠ IMA SU OČI
KAKO BI PAZILA NA VEĆE RIBE
U RIBLJEM DRUŠTVU
GDE SVE RIBE
IMAJU U GLAVAMA NOSE ISTE RIBLJE UMOVE
ČEKAJUĆI DA IH PROŽDERU
JEDNA VEĆA RIBLJA USTA
SVE U SKLADU SA RIBLJOM PRAVDOM
U NEMOJ RIBLJOJ DRŽAVI
UZ NEMA RIBLJA PRAVILA

SANJA VOJNOVIĆ , 2012.

AZBUKA I ABECEDA POGLEDA I ČITANJA

NIKO NIJE SRECAN

    Niko nije srecan
    samo su svi nauceni da to vesto kriju
    ambicijama,
    ciljevima
    da to umotavaju u ideje
    da to guraju pod jorgane
    ispod kojih se kriju dok su im noge
    vecito hladne
    a dupeta spremna na jos jedan udarac
    policijskom palicom
    vojnom cizmom
    skolskom cenzurom
    torturom jutarnjih programa
    u kojima nas voditeljke
    izbeljenih zuba
    obavestavaju o tome sta bismo
   i mi kuvali da imamo novca
    za japanske hladne perverzije
    za zacine kojih nema u nasim
    prodavnicama gde uzimamo hleb
    na crtu




    Niko nije srecan
    ali svi to vesto kriju
    i pokusavaju da potamne sjaj ove istine
   iznudjenim ushicenjima zbog lepote
   sisetara 
   pejzaza
   direktorove zrikave dece kojoj se treba na vreme
   poceti ulizivati




   Niko nije srecan
   ali to se ne priznaje
   osim ako ste zvezda koja mora da proda
   svoje tesko detinjstvo
   a da zaboravi kako nije naucila ni danas
    dok se valja u svilenim carsavima
   da opere zube pre spavanja


    Niko nije srecan
   ali to se ne spominje
   kao sto se ne spominju rupe na carapi
   to sto je jedan clan porodice alkos
   i kao sto se krije da se cacka nos


   Prava nesreca se krije
   kako bi se sto bolje prodavala
   sreca u obliku tableta za smirenje
   
   Niko nije srecan
   ali se svi pravimo kako smo junaci
   jer se plasimo izgnanstva
   iz raja bensedina
   kineske odece
   i velikih reci
   one gomile beskrupuloznih govnara
   koji sebe nazivaju politicarima
   
  
  

NOC JE U NAMA

NOC JE U NAMA

I PAKAO TO SMO MI BEZ SARTRA

NOC JE MEDJU ZVEZDAMA

MEDJU GRANJEM DRVECA

I NARANDZAMA ZA KOJIMA PLACE SIROTINJA

A U BOGATOM KVARTU JE SUTIRA GRADJANSTVO

RAZMAZENO DOBRIM PLATAMA

I KLIMA UREDJAJIMA KRAJ DUPETA

NOC JE U NAMA

I PAKAO TO SMO MI

BEZ ONIH DRUGIH

NA TERASAMA NIKADA KRECENIH ZGRADA

U PROVINCIJSKIM GRADICIMA

BEZ MORSKE OBALE I BEZ NADE

PO DVORISTIMA OBRASLIM KOROVOM

IZMEDJU ZIDOVA SOBA

PRLJAVIH OKO SALTERA

SA LAMPAMA KOJE NIKADA NE RADE

SA TRANZISTORIMA KOJI HVATAJU

SAMO JEDNU STANICU

I KLIMAVIM STOLICAMA

NOC JE U NAMA

I PAKAO TO SMO MI

BEZ ZVUCNIH SONATA

BEZ BIBLIOTEKAMA U KOJIMA SE SEPURE KLASICI

NE ZATO STO IH NE BISMO CITALI

VEC ZATO STO IH DANAS PRODAJU NA METAR

SA POLICAMA PRETOVARENIM BROSIRANIM 

IZDANJIMA DOSTOJEVSKOG

KOJI JE OPISIVAO NASU NOC

I SVOJ SOPSTVENI PAKAO

NOC JE UNAMA

I MI SMO PAKAO

PO PRODAVNICAMA

IZMEDJU RAFOVA KOJE ZAGLEDAJU POLUSNENE ZENE

KOJIMA JE SVE DOSADILO I MUSKARCI

KOJI IZIGRAVAJU DOMACINE

ALI IH ZAPRAVO MUCI REZULTAT FUDBALSKE UTAKMICE

ODIGRANE U CETRVRTAK

NOC JE U NAMA

I PAKAO TO SMO MI

DOK POPUNJAVAMO LOTO LISTICE

ZA 50 CENTI NADAJUCI SE MILIONIMA

KOJI CE NAS IZVUCI IZ SVAKODNEVNOG SRANJA

U KOME SE TEK PONEKAD PRACAKNE ISKRA OSECANJA

I PONEKA MISAO OBLEPLJENA ZABOKRECINOM

NASEG BLEBETANJA O TOME STA BISMO-KAD BISMO

NOC JE UNAMA

I MI SMO PAKAO

DANAS I SUTRA

UPRAVO KOLIKO SMO TO BILI I JUCE

IZMEDJU CARSAVA

IZMEDJU NEDOUMICA

U REDOVIMA

PO LUDNICAMA

BOLNICAMA

IZA MRTVACKIH SANDUKA KOJI

CEKAJU DA I NAS JEDNOM PONESU

NOC JE U NAMA

I PAKAO TO SMO MI

NEMOJTE DA VAS VARAJU

PISCI ,PESNICI,POLITICARI

I DEZURNE KUCKE I KEROVI

SA PRIVATNIH TV STANICA

IZ SAPUNSKIH OPERA OD KOJIH ZIVE

ZATUPLJUJUCI LAZNIM RAJEM OSTALE

NOC JE U NAMA 

I MI SMO PAKAO

A AKO TO NISTE SHVATILI

ONDA LAKU NOC

MOZDA NISTE BOLJI OD MENE

ALI STE SVAKAKO SRECNIJI OD 

MENE I MILIONA DRUGIH I NARAVNO- LAKU NOC

SANJA VOJNOVIC 13.07.2012.

Zasto je sa mene sve otpalo?

Odavno vec posmatram kako se na mene nista ne lepi:
ni ljudi,ni slike,cak ni vazduh iz tunela kojim juri metro.
Prestale su za mene da se lepe i karte koje ponistavam na ulazu
u podzemnu zeljeznicu,autobuske karte.
Avionske su se pocepale negde izmedju selidbi i odlaganja smrti.
Knjige su prestale da ocrtavaju svoje korice
na mojoj tankoj kozi na kojoj je previse pecata
kojima je mesto u zaboravu.

Zasto je sa mene sve otpalo?
Mozda jer se sve odlepilo sa zidova
ove celije koje nazivamo drustvom.
Mozda jer je sve otpalo sa
licnih zidova privatnog pakla.

Cinjenica je da se za mene nista ne lepi.
Zato i trajem.
Inace bi me odavno ubila
potrosenost snova.

Klatim polupocepanu japanku na stopalu.
Juce me je nosila preko asfalta,
unela u taksi i liftove.
Cini mi se da ce se uskoro i sasvim iscepati.
Otici ce u nepovrat zajedno sa svim onim
sto se ne moze popraviti i sto se za mene ionako
nikada ne bi zalepilo.

ATINSKI METRO / ATHENS' METRO

Ovde morate malo duže posmatrati stranicu,jer se sličice metroa menjaju.
Sanja Vojnović

Ulice i moji koraci

ULICE I MOJI KORACI -SANJA VOJNOVIĆ

ULICE I MOJI KORACI - SANJA VOJNOVIĆ

ULICE I MOJI KORACI - SANJA VOJNOVIĆ

ULICE I MOJI KORACI - SANJA VOJNOVIĆ

Pόδι - ''nar''

H Σταύρωση ΤΟΥ ΑΝΘΡΩΠΟΥ

H Σταύρωση ΤΟΥ ΑΝΘΡΩΠΟΥ
ΠΟΙΗΜΑ

RAZAPINJANJE ČOVEKA - pesma o neslobodi

RAZAPINJANJE ČOVEKA
( pesma o neslobodi koja ti se nudi)

Zašto ste me razapeli?
Zašto ste me prodali?
Zašto ste me preprodali?
Zašto ste me ukrasili cenom?
A zašto i popustima
na savest,
na dužnost,
na čovečnost?

Zašto ste me razapeli,
ja ne mogu vaskrsnuti
u nešto što nisam...

Zašto ste me svojatali?
Zašto ste me odmah zatim odbacili?
Zašto ste mi bili roditelji?
Da biste me se odmah zatim odrekli?
Da biste me ostavili pred vratima?

Zašto ste me razapeli,
ja se ne mogu ponovo roditi...

Zašto ste me razapeli?
Zašto ste me naučili rečima
čovek,
ljudi,
život?
Zašto ste me posle terali
da zaboravim sve te reči?

Zašto ste me razapeli,
ja nisam besmrtni sin,
moje telo je ljudsko...

Zašto ste me razapeli
novcem,
vrednostima,
glasanjima?
Zašto ste mi obukli
građansko odelo?
Zašto ste mi oblačili uniformu?
Da biste me ranjenog ostavili drugoj strani?
Da bi ste me predali?
Da biste posle mnome
decu u biskopima plašili?
Da biste potom rekli:
’’ova individua to nije naš svet..’’?

Zašto ste na mog sina navukli
odeću huligana,
a kći mi svukli pred gledalištem?

Zašto ste me razapeli
hlebom,
krovom,
nadom
i verom?
Zašto ste mi pokazivali
jedan put kojim treba ići
kada sami niste njime krenuli?
Da biste mogli posle da me tim
istim prolazom
ponižavate?


Zašto ste me naučili
slovima i poeziji
kada mi još uvek
uzimate otisak palca?
Zašto mi pričate o knjigama
kada mislite da sam previše neuk
za vaše istinsko štivo?
Zašto to štivo pišete
u četiri oka sa samim sobom?

Zašto da govorim,a
da se to nikoga ne tiče?
Zašto da ćutim onda
kada bi trebalo da govorim?

Znate da ja nisam Hristos,
da se neću  ponovo roditi,
da se neću u besmrtnost pretvoriti,
da neću ni vaskrsnuti.
Znate da nikada više neću
ponovo živeti
i da mi je ovo jedina i poslednja šansa.
Razapinjete svakog sina u čoveku,
razapinjate svaku kći u ženi
budućim ništavilom,
a kao pomoć nudite
vaše ruke
vladara,
gospodara,
posednika.

Onaj ko se prihvati
vaših ruku
skida se sa krsta
i beži sa Golgote
ubogosti i satrvenosti,
skida sa sebe krst čovečnosti
i slobodan je
da se kupuje i prodaje.

SANJA VOJNOVIĆ 13.04.2012.

PUCANJ U KAUČ,GUZICU I SRAMOTU

  Pre nekoliko godina prvi put sam pročitala jedna zanimljiv grafit : ''USTANI SA KAUČA!'' . Na sasvim jednostavan način pisac ovog grafita je u tri treči opisao našu crno-belu,bezbojnu i automatizovanu stvarnost.Stvarnost čoveka koji je postao deo svoga kauča,a koji se istom logikom beznađa i učmalosti pred bezizlazom dovršava svojim daljinskim upravljačem.
  Dalje od daljinskog još uvek izgleda da nismo makli.Šta više,usidreni na svojim kaučevima,guzica usidrenih u ovaj tron otupelosti pred nemogućnošću da se otrgnemo raznoraznim ''gazdama'' koji su naše živote pretvorili u robu koju prodaju,iznajmljuju ili šalju u direktnu propast čekamo da se nešto desi.
 
    Čekamo da se nešto desi..E,pa desilo se.Desilo se juče na jednom trgu.Desilo se jednim metkom koji je jedan običan čovek neobične brige za ovaj svet koji žuri da umre u vlastitoj truleži ispalio sebi u glavu.
  Jedan čovek je sebe upucao u glavu.Usput,ustrelio je te kaučeve i sve te naše guzice smeštene na njima.Ustrelio je i sramotu koja se ogleda u obliku pajaca koji bi trebali da vode one iza sebe,zapravo nas.

 Sad,ako nekog ne svrbi dupe od jednog takvog metka,od takve sačme ispaljene u ravnodušnost pred sopstvenom truleži onda je vlasnik istog dupeta potpuno lišen savesti,a o idealima koji su preduslov za tu istu savest i kritičko razmišljanje da i ne govorim.

 Naravno,svu onu sramotu koju sledimo,a koja je potkopala temelje svakoj pravdi i demokratiji i obezglavila sve i jedno pravo običnog čoveka,ovo samoubistvo nije mnogo zabrinulo.Ono je daleko,ono se desilo na jednom malo južnijem meridijanu od onog na kome se oni fotkaju uz radnike,decu,omladinu,krave,ovce i sve ostale koje će kasnije bezdušno derati čim im uspe da se domčaju fotelje,čim postanu predsednici Opštine,Skupštine,Republike,ili barem nekog saveza - daj šta daš,samo da su ruke blizu vatri i medu,pa da se nad prvom ogreju,a u ovo drugo ih podobrano umoče kako bi i im i unuci iste mogli da ližu..

  Jedan pucanj nikada nije nešto malo i bezvredno.
  Posle pucnja u sopstvenu glavu jedan stari Atinjanin je za sobom ostavio eho.

  Kada bismo ustali sa svojih kaučeva,mrdnuli guzicama i počistili sramotu odjeknuo bi taj pucanj i ovde.

   Sanja Vojnović
   5.4.2012.

Smrt malog grada 2/ O 8anatos ths mikrhs polhs 2

Agonija jednog provincijskog grada čije odumiranje se najbolje vidi po zidovima ruinirane fabrike koja je nekada hranila više od hiljadu i pet stotina porodica. Sa usmrćivanjem ove fabrike,počelo je odbrojavanje,počelo je odumiranje života čitavog naselja,razaranje porodica.Pojedinac je u malom gradu gubio na značaju.Pojedinac je u ovom gradu izgubio svaku šansu da bude pojedinac,a nametnuto mu je preživljavanje kao jedini oblik bivstvovanja u tom mestu daleko od svega,u kome se još samo menjaju datumi. Svako ko živi u sličnom gradu zna njegovo ime: Grad koji umire. 

ZATROVANOST PISANJEM

Čovek nikada ne bi trebao da piše poeziju
jer se prvim stihom navikne na pisanje
i na čitanje
a onda mu  sve ostalo
što je napisano
zapisano
a što je drugačije
izaziva muku i vrtoglavicu
Ovo naročito važi ukoliko i zaista znate da napišete dobar stih
piscima dobrih stihova jednostavno
više nikada ne može biti dobro u ovom svetu
u kome previše laprda...


Sanja Vojnović


16.03.2012.

JEDAN ATINSKI TRENUTAK

 
    Toliko je toga što se može čuti u pozadini dešavanja na ulicama jednoga grada. Najmilozvučniji tonovi su oni svakodnevni : koraci ljudi,njihova dovikivanja pored kioska gde su zastali kako bi kupili cigarete i očima pregledali naslove dnevnih novina okačenih o tendu kioska. Lavež pasa se svojim reskim i isprekidanim tonovima meša u glasove ljudi i boji ih svojim notama gladi,straha i nasilja. Ko god želi da sazna nešto o nekom od gradova čijim ulicama hoda,mora prvo naučiti da sluša ritam tih ulica koji je u apsolutnom skladu sa životima njihovih žitelja.




Sanja Vojnović 3.mart 2012.

PUTOVANJA I PISANJE

PUTOVANJA I RAZMIŠLJANJA