Do svoje trideset i pete čovek istražuje i misli kako otkriva nešto novo; onda mu postane jasno da je sve to što je njemu novo,zapravo postojalo i pre njega samoga,a posotojaće i posle njegove smrti.U tom trenutku život mu postane dosadan u svom okrutnom ponavljanju i njime preovlada osećaj gorčine,a život se svede na mahinalno obavljanje onog neizbežnog.Neizbežno ( sva ona otaljavanja na poslu,kod kuće) smatra sudbinom,a svaku promenu nemogućom. Čini mu se kako je još jedino zdrav i donekle mlad samo zbog jednog cilja : da opslužuje društvenu mašineriju u dobro utvrđenom poredku stvari - ustani,obuci se,idi na posao,obogati svojim trudom onog iznad sebe,dođi kući i lezi da spavaš kako bi sutra opet mogao da sve to odradiš ispočetka. U međuvremenu su mu na pleća natovareni i društveni obziri prema državnoj religiji i njenim bajkama kao i kultu sticanja koji se promoviše na svim nivoima. Pohlepa je najznačajnija vrlina tog kulta i njome se određuje vrednost svega ostalog.Do svoje četrdesete čovek shvati da u sopstvenom životu nema šta da traži. Oseća se poput slepog putnika koji se ukrcao na brod pritom ne znajuči u kom pravcu plovi,a istovremeno je uskračeno i pravo da se oko toga uopšte i uzbuđuje s obzirom da je u potpalublju rezervisanom za neuspešne i nevešte,one bez karte i prava na izbor.
Plutajući tako,ne čineči ništa za sebe samog još uvek oplužuje nezasitu mašineriju poredka kakvom su ga smislili " oni iznad". Mašinerija kojom rukovode tehnokrate,mantijaši,političari izabrani od strane onih koji najviše na svemu tome zarade ,proždire čovekovo vreme,snagu,a zauzvrat mu nudi samo prazninu,otuđenost i pakao samoće. Sveden na šraf u mehanizmu, na statistički broj, kupca i potrošača, jedino što.mu preostaje jeste da čeka smrt,osim ako se sam ne ubije.
U međuvremenu živi da bi radio,radi kako bi mogao da se sapne avansima,kreditima,kupovinama na popust i rate. Na celoj toj sivoj pozadini satkanoj od očqja,otupljenja,otuđenja,siromaštva,bede i svake druge robije izvan zatvorskih zidina,nema ama baš ni jednog trenutka u kome protagonista sopstvenog života može da kaže : " postojim!". Ono što pouzdano zna jeste da se rodio tog i tog dan,u tom i tom mestu,da je išao,ili nije u školu,da se venčao,ili samac,ali sve drugo što nije okovano tačnim datumima i mestima,okovalo je njega svojom teskobnom istinom o tome da životprolazi,a da on nije ni učestvovao u njemu kao čovek,več samo kao prolaznik koji ništ novo nije dodao sveukupnoj slici sveta na kom se rodio.
Kroz glavu mu počinju prolaziti sve one sitnice koje je mogao da uradi,a nije. Mogao je da pročita više knjiga,mogao je malo više razgovarati sa ljudima oko sebe. Mogao je ovo ,ili ono. Na pamet mu padaju izgubljeni sati,dani i nedelje ,vreme koje se ne može niti vratiti,niti nadoknaditi. Nešto je trebalo preduzeti. Seća se svih onih iscrpljujućih časova provedenih na poslu. Kako bi sačuvao posao,ostajao je duže. Stanarina je morala biti plaćena.Računi su morali biti podmireni. Ponekad se morala popiti koja čašica više kako bi se sve to izdržalo. Onda,tu je došao na red i rat: učestvovao je u njemu kao bojnik,kao žrtva,kao spaljeni,piroman,kao nombardovan,ili bombarder. Godine su prolazile i otimano jedino što je imao i što je mogao dati : ljudski život. Kako shvata svu veličinu svoje tragedije,shvata tragediju svog ćutanja. Oseća se opljačknim i izdanim. Dao je svoj život mašineriji bogatih i njihovim ulizicama dobivši zauzvrat jmbg i demokratsko glasačko pravo na unapred nameštenim izborima.
