WHERE IS YUGOSLAVIA?

                           EVO JE OVDE,SLEPCI!

Čitajte !

Čitajte više!
Upalite,uključite svetlo knjigom!
Knjiga je protivotrov za glupost!
Ako ne znate odakle početi,pouzdajte se
u klasičnu književnost.
Sanja

ΓΙΑΤΙ ΟΙ ΕΛΛΗΝΕΣ ΔΕΝ ΔΙΑΒΑΖΟΥΝ ΤΟΝ ΣΑΡΤΡ ;

Όταν οι πλούσιοι κάνουν πόλεμο, είναι οι φτωχοί που πεθαίνουν.
ΖΑΝ-ΠΩΛ ΣΑΡΤΡ

Πάντα αναρωτιέμαι το ίδιο πράγμα : γιατί οι Έλληνες δεν διαβάζουν τον Σαρτρ;
Γενικά , οι άνθρωποι δεν τον διαβάζουν .
Ίσως φοβούνται την πραγματικότητα,ίσως πιστεύουν ότι μπορούν να κάνουν πρόοδο σε ένα σύστημα που περιστρέφεται γύρω από τα κέρδη,το χρήμα και το " τι με ενδιαφέρει εάν υποφέρει ο άλλος ,μου αρκεί να έχω εγώ, ας πεθαίνουν οι φτωχοί είναι αντάξιοι της μοίρας τους αφού δεν είναι σαν εμένα έξυπνοι και δεν δουλεύουν σαν εμένα!"
Επιτυχία είναι να έχεις , το να έχεις το έχουν  ονομάσει δημιουργία...και το έχειν απαγορεύει τον Σαρτρ.
Το έχειν απαγορεύει την οποιαδήποτε σκέψη που περιστρέφεται γύρω από το είναι του ανθρώπου και τον ταΐσει με κάθε λογής δεισιδαιμονίες.

IZ MOJE BELEŽNICE

Do svoje trideset i pete čovek istražuje i misli kako otkriva nešto novo; onda mu postane jasno da je sve to što je njemu novo,zapravo postojalo i pre njega samoga,a posotojaće i posle njegove smrti.U tom trenutku život mu postane dosadan u svom okrutnom ponavljanju i njime preovlada osećaj gorčine,a život se svede na mahinalno obavljanje onog neizbežnog.Neizbežno ( sva ona otaljavanja na poslu,kod kuće) smatra sudbinom,a svaku promenu nemogućom. Čini mu se kako je još jedino zdrav i donekle mlad samo zbog jednog cilja : da opslužuje društvenu mašineriju u dobro utvrđenom poredku stvari - ustani,obuci se,idi na posao,obogati svojim trudom onog iznad sebe,dođi kući i lezi da spavaš kako bi sutra opet mogao da sve to odradiš ispočetka. U međuvremenu su mu na pleća natovareni i društveni obziri prema državnoj religiji i njenim bajkama kao i kultu sticanja koji se promoviše na svim nivoima. Pohlepa je najznačajnija vrlina tog kulta i njome se određuje vrednost svega ostalog.Do svoje četrdesete čovek shvati da u sopstvenom životu nema šta da traži. Oseća se poput slepog putnika koji se ukrcao na brod pritom ne znajuči u kom pravcu plovi,a istovremeno je uskračeno i pravo da se oko toga uopšte i uzbuđuje s obzirom da je u potpalublju rezervisanom za neuspešne i nevešte,one bez karte i prava na izbor.
Plutajući tako,ne čineči ništa za sebe samog još uvek oplužuje nezasitu mašineriju poredka kakvom su ga smislili " oni iznad". Mašinerija kojom rukovode tehnokrate,mantijaši,političari izabrani od strane onih koji najviše na svemu tome zarade ,proždire čovekovo vreme,snagu,a zauzvrat mu nudi samo prazninu,otuđenost i pakao samoće. Sveden na šraf u mehanizmu, na statistički broj, kupca i potrošača, jedino što.mu preostaje jeste da čeka smrt,osim ako se sam ne ubije.
U međuvremenu živi da bi radio,radi kako bi mogao da se sapne avansima,kreditima,kupovinama na popust i rate. Na celoj toj sivoj pozadini satkanoj od očqja,otupljenja,otuđenja,siromaštva,bede i svake druge robije izvan zatvorskih zidina,nema ama baš ni jednog trenutka u kome protagonista sopstvenog života može da kaže : " postojim!". Ono što pouzdano zna jeste da se rodio tog i tog dan,u tom i tom mestu,da je išao,ili nije u školu,da se venčao,ili samac,ali sve drugo što nije okovano tačnim datumima i mestima,okovalo je njega svojom teskobnom istinom o tome da životprolazi,a da on nije ni učestvovao u njemu kao čovek,več samo kao prolaznik koji ništ novo nije dodao sveukupnoj slici sveta na kom se rodio.
Kroz glavu mu počinju prolaziti sve one sitnice koje je mogao da uradi,a nije. Mogao je da pročita više knjiga,mogao je malo više razgovarati sa ljudima oko sebe. Mogao je ovo ,ili ono. Na pamet mu padaju izgubljeni sati,dani i nedelje ,vreme koje se ne može niti vratiti,niti  nadoknaditi. Nešto je trebalo preduzeti. Seća se svih onih iscrpljujućih časova provedenih na poslu. Kako bi sačuvao posao,ostajao je duže. Stanarina je morala biti plaćena.Računi su morali biti podmireni. Ponekad se morala popiti koja čašica više kako bi se sve to izdržalo. Onda,tu je došao na red i rat: učestvovao je u njemu kao bojnik,kao žrtva,kao spaljeni,piroman,kao nombardovan,ili bombarder. Godine su prolazile i otimano jedino što je imao i što je mogao dati : ljudski život. Kako shvata svu veličinu svoje tragedije,shvata tragediju svog ćutanja. Oseća se opljačknim i izdanim. Dao je svoj život mašineriji bogatih i njihovim ulizicama dobivši zauzvrat jmbg  i demokratsko glasačko pravo na unapred  nameštenim izborima.

ΤΟ ΠΡΩΪ- ЈУТРО- JUTRO

Ξυπνάω πριν χτυπήσει το ξυπνητήρι
και ακούω τη φωνή του κοιμισμένου κόσμου.
Будим се пре него што зазвони будилник
и слушам глас успаваног света.
Από μακριά έρχεται το ήχος του τρένου
που πλησιάζει το σταθμό χωρίς τους επιβάτες

να το περιμένουν.
Из даљине стиже звук воза
који се приближава станици без путника који
на њега чекају.
Ανολιγω τα μάτια και βλέπω πως ανατελλεί ο ήλιος.
Отварам очи и посматрам као излази сунце.
Το χλομό και χειμωνιάτικο φως που ρίχνει
στα παλιά έπιπλα και κούτες με τα βιβλία και
με τα παλιά ρολόγια
διώχνει τις σκιές της νύχτας.
Бледо, зимско светло које баца
на стари намештај и кутије са књигама и
са старим сатовима
растерује сенке ноћи.
Στις 6 η ώρα χτυπάει το ξυπνητήρι
και για λίγο ταράζει την ησυχία .
У 6 сати звони будилник
и на кратко нарушава спокој.
Ακούω την πόρτα στο δεύτερο όροφο
και καποιον να βήχει.
Чујем врата са другог спрата
и некога како кашље.
Ακούω το σκύλο που γαβγίζει εκει στο περίπτερο.
Чујем пса како лаје код киоска.

 

Μέχρί να ντυθώ στο δεύτερο αρχίζουν με τον καβγά.
Док се обучем на другом су почели са свађом.
Στην κουζίνα με χαρετά το ρολόι
και τα τετράδια που παράτησα στο τραπέζι
χθες το βράδυ.
У кухињи ме поздравља сат

и свеске које сам оставила синоћ
на столу.
Κάνω γυμναστική για να αποφύγω
τη βαρεμάρα που με πιάνει.
Радим јутарње вежбе како бих избегла
досаду која ме спопада.
Τεντώνω το σώμα μου
για να ξεχάσω τη μαυρίλα
που πιάνει την καρδιά μου
για να διώξω τις επώδυνες φλόγες
της μοναξιάς που παγώνει την ψυχή μου
και θυμάμαι όλα τα κουρασμένα πρωϊνά
ενός κόσμου - του δικού μου κόσμου
που αργοπεθαίνει
χωρίς καμία δόξα
χωρίς καμία ελπίδα.
Истежем тело
да заборавим мрак
који стеже моје срце
да отерам болне пламенове
самоће која леди ми душу
и присећам се
свих уморних јутара
једног света- мог света
који полагано умире
без икакве славе
без икакве наде.

 

                                            Σάνια Βόινοβιτς

                                            Сања Војновић  2012.

UČENJE ČOVEKA

Čoveka nauče svemu:
da piše ,
da čita i broji,
da se plaši,
da kupuje stvari,
da se kod banke zadužuje
za letovanje,
da glasa,
da ćuti kada nema da jede,
da se raduje kad drugi imaju previše,
da bude ovo ili ono,
da nosi ličnu kartu i pokazuje je,
da ima pečat JMBG na sebi,
da sluša gluposti na kojima kasnije čestita
glupanima većim od sebe,
da odobrava sve poroke koje
država proglasi zvaničnim,a
da se stidi sopstvenih potreba,
da krije ono što bi zaista hteo
i da želi ono što se drugima hoće...
Svemu ga nauče
uz nadu da će zaboraviti
ono sa čim je došao na ovaj svet
da će odbacitiono što je bio
na samom svom početku
kada je još uvek jasno osećao da je živ.
Svemu ga uče uz nadu
da će zaboraviti da je čovek
i kako mu ništa više
od toga nije ni potrebno
jer ništa više od toga
ne može se ni dobiti
a da se ne oskrnavi samo postojanje,
jer je sve ostalo 
samo kinđurenje plastikom
samo jeftino aranžirana scena
na kojoj se odigravaju
dobro izrežirani užasi,
predstave za koje je karta
naplaćena dva puta
jednom na prijemno šalteru za dolaske
u ovaj svet neonskih reklama,
a drugi put na izlazu kojim 
se iz dupke pune sale
istih takvih dobro dresiranih ljudi
odlazi pravo
u dubinu besmisla.

Sanja Vojnović
X 2012.

ČOVEK JE NESNOSNO BIĆE

                                   ČOVEK JE NESNOSNO BIĆE

       Prvo je nesnosan sam sebi.Stalno mu nešto smeta.Znam to po sebi.Uvek me nešto
''bocka'' ispod kože,pogotovo oko gležnjeva.Onda je tu i sindrom ''okovratnika'',zateže me 
neželjena stvarnost.
      Čovek je često biće kome treba dobar šamar.I to opet znam kroz sopstveno iskustvo.Šamar je terapeutsko sredstvo.Prvo me naljuti,onda me razgali jednom jasnom mišlju koja mi se uvek u tim situacijama dovuče odnekud iz najmračnijih daljina moje svesti : ''Ja sam nesnosno biće,nesnosno biće rođeno kao žena,a još uvek mi ništa ne mogu.Još uvek mogu da na sve to odmahnem,da im svima namignem i nastavim da teram svoje.''

Sanja Vojnović 3.avgusta 2012.

STIHOVI MESECA AVGUSTA AVGUSTA

KAKO SU DOSADNI DANI...OSVRTANJA 2012.VOJNOVIĆ

NESAVRŠENOST  2012. VOJNOVIĆ S.

JEDNA GORA STVAR  2012.VOJNOVIĆ

RAZAPINJANJE ČOVEKA - pesma o neslobodi

RAZAPINJANJE ČOVEKA
( pesma o neslobodi koja ti se nudi)

Zašto ste me razapeli?
Zašto ste me prodali?
Zašto ste me preprodali?
Zašto ste me ukrasili cenom?
A zašto i popustima
na savest,
na dužnost,
na čovečnost?

Zašto ste me razapeli,
ja ne mogu vaskrsnuti
u nešto što nisam...

Zašto ste me svojatali?
Zašto ste me odmah zatim odbacili?
Zašto ste mi bili roditelji?
Da biste me se odmah zatim odrekli?
Da biste me ostavili pred vratima?

Zašto ste me razapeli,
ja se ne mogu ponovo roditi...

Zašto ste me razapeli?
Zašto ste me naučili rečima
čovek,
ljudi,
život?
Zašto ste me posle terali
da zaboravim sve te reči?

Zašto ste me razapeli,
ja nisam besmrtni sin,
moje telo je ljudsko...

Zašto ste me razapeli
novcem,
vrednostima,
glasanjima?
Zašto ste mi obukli
građansko odelo?
Zašto ste mi oblačili uniformu?
Da biste me ranjenog ostavili drugoj strani?
Da bi ste me predali?
Da biste posle mnome
decu u biskopima plašili?
Da biste potom rekli:
’’ova individua to nije naš svet..’’?

Zašto ste na mog sina navukli
odeću huligana,
a kći mi svukli pred gledalištem?

Zašto ste me razapeli
hlebom,
krovom,
nadom
i verom?
Zašto ste mi pokazivali
jedan put kojim treba ići
kada sami niste njime krenuli?
Da biste mogli posle da me tim
istim prolazom
ponižavate?


Zašto ste me naučili
slovima i poeziji
kada mi još uvek
uzimate otisak palca?
Zašto mi pričate o knjigama
kada mislite da sam previše neuk
za vaše istinsko štivo?
Zašto to štivo pišete
u četiri oka sa samim sobom?

Zašto da govorim,a
da se to nikoga ne tiče?
Zašto da ćutim onda
kada bi trebalo da govorim?

Znate da ja nisam Hristos,
da se neću  ponovo roditi,
da se neću u besmrtnost pretvoriti,
da neću ni vaskrsnuti.
Znate da nikada više neću
ponovo živeti
i da mi je ovo jedina i poslednja šansa.
Razapinjete svakog sina u čoveku,
razapinjate svaku kći u ženi
budućim ništavilom,
a kao pomoć nudite
vaše ruke
vladara,
gospodara,
posednika.

Onaj ko se prihvati
vaših ruku
skida se sa krsta
i beži sa Golgote
ubogosti i satrvenosti,
skida sa sebe krst čovečnosti
i slobodan je
da se kupuje i prodaje.

SANJA VOJNOVIĆ 13.04.2012.