OVAJ SVET TE BOLI I BOLIŠ SAM SEBE

Bole te zubi,
ruke,
glava,
noge,
nožni palci

i kosa
od ovog sveta
koji se umorio od samog sebe.
Bole te oči,
prsti,
uši,
nozdrve
od ove bučne tišine
nerazgovetnog monologa
kojim pridavljujemo sami sebe,
ali ipak ne činiš ništa.
Samo sediš i sve to
primećuješ
čekajući na svoj red,
čekajući da konačno
prestaneš da budeš deo nečega
i postaneš sve
zaboravljajući da je ovaj svet
sa svojom tišinom
usamljenošću,
beznađem
i praznim satima
već odavno izabrao
svoje mesto u tebi
udeljujući ti
tek onoliki deo svega
koliki možeš podneti.

Sanja Vojnović

19.XI 2012.

ČOVEK JE NESNOSNO BIĆE

                                   ČOVEK JE NESNOSNO BIĆE

       Prvo je nesnosan sam sebi.Stalno mu nešto smeta.Znam to po sebi.Uvek me nešto
''bocka'' ispod kože,pogotovo oko gležnjeva.Onda je tu i sindrom ''okovratnika'',zateže me 
neželjena stvarnost.
      Čovek je često biće kome treba dobar šamar.I to opet znam kroz sopstveno iskustvo.Šamar je terapeutsko sredstvo.Prvo me naljuti,onda me razgali jednom jasnom mišlju koja mi se uvek u tim situacijama dovuče odnekud iz najmračnijih daljina moje svesti : ''Ja sam nesnosno biće,nesnosno biće rođeno kao žena,a još uvek mi ništa ne mogu.Još uvek mogu da na sve to odmahnem,da im svima namignem i nastavim da teram svoje.''

Sanja Vojnović 3.avgusta 2012.

H Σταύρωση ΤΟΥ ΑΝΘΡΩΠΟΥ

H Σταύρωση ΤΟΥ ΑΝΘΡΩΠΟΥ
ΠΟΙΗΜΑ

RAZAPINJANJE ČOVEKA - pesma o neslobodi

RAZAPINJANJE ČOVEKA
( pesma o neslobodi koja ti se nudi)

Zašto ste me razapeli?
Zašto ste me prodali?
Zašto ste me preprodali?
Zašto ste me ukrasili cenom?
A zašto i popustima
na savest,
na dužnost,
na čovečnost?

Zašto ste me razapeli,
ja ne mogu vaskrsnuti
u nešto što nisam...

Zašto ste me svojatali?
Zašto ste me odmah zatim odbacili?
Zašto ste mi bili roditelji?
Da biste me se odmah zatim odrekli?
Da biste me ostavili pred vratima?

Zašto ste me razapeli,
ja se ne mogu ponovo roditi...

Zašto ste me razapeli?
Zašto ste me naučili rečima
čovek,
ljudi,
život?
Zašto ste me posle terali
da zaboravim sve te reči?

Zašto ste me razapeli,
ja nisam besmrtni sin,
moje telo je ljudsko...

Zašto ste me razapeli
novcem,
vrednostima,
glasanjima?
Zašto ste mi obukli
građansko odelo?
Zašto ste mi oblačili uniformu?
Da biste me ranjenog ostavili drugoj strani?
Da bi ste me predali?
Da biste posle mnome
decu u biskopima plašili?
Da biste potom rekli:
’’ova individua to nije naš svet..’’?

Zašto ste na mog sina navukli
odeću huligana,
a kći mi svukli pred gledalištem?

Zašto ste me razapeli
hlebom,
krovom,
nadom
i verom?
Zašto ste mi pokazivali
jedan put kojim treba ići
kada sami niste njime krenuli?
Da biste mogli posle da me tim
istim prolazom
ponižavate?


Zašto ste me naučili
slovima i poeziji
kada mi još uvek
uzimate otisak palca?
Zašto mi pričate o knjigama
kada mislite da sam previše neuk
za vaše istinsko štivo?
Zašto to štivo pišete
u četiri oka sa samim sobom?

Zašto da govorim,a
da se to nikoga ne tiče?
Zašto da ćutim onda
kada bi trebalo da govorim?

Znate da ja nisam Hristos,
da se neću  ponovo roditi,
da se neću u besmrtnost pretvoriti,
da neću ni vaskrsnuti.
Znate da nikada više neću
ponovo živeti
i da mi je ovo jedina i poslednja šansa.
Razapinjete svakog sina u čoveku,
razapinjate svaku kći u ženi
budućim ništavilom,
a kao pomoć nudite
vaše ruke
vladara,
gospodara,
posednika.

Onaj ko se prihvati
vaših ruku
skida se sa krsta
i beži sa Golgote
ubogosti i satrvenosti,
skida sa sebe krst čovečnosti
i slobodan je
da se kupuje i prodaje.

SANJA VOJNOVIĆ 13.04.2012.