Дан: недеља 22.август.
Једанаест сати.Ноћ.
Година: 1922...
-Чича Саво, је ли Павле ту?
-Само што је отишао на спавање да се одмори, па ће доћи , господине команданте.
-Чича Саво, молим те, трчи да га пробудиш , аако га не видим, реци му да пође низ улицу и да обавести свет да дође код вас у кафану, овде близу станице.
Отац долази, буди ме и преноси ми наређење команданта страже. Наређење се извршава. Свет се буди и брзо окупља код нас у кафани што се налази на путу ка станици.
Ионако су већ сви знали о чему се ради...Сви су очекали да ће нешто ''пући''.
Командант страже издаје мени и још петорици наређење да дођемо до станице и дочекамо воз који је стизао бесно звиждећи... Воз,рече нам, који долази из Демисија пун је жене и деце којима је потребна помоћ.
За мање од секунде од издавања наредбе, у станицу стиже воз препун очајног света.
-Павле, Павле, ја сам Андро, трчи, дођи брзо овамо...
-Андро, ти си? Шта нам се то спрема? Шта ти треба?
- Павле, молим те, учини ми услгу. Узми ово мртво дете и сахрани га, грех је да остане не покопано и да га пси поједу.
Истог трена ставља ми на руке једно мртво дете... Гледа ме мој пријатељ Михалис и прилази ми и помаже да сахранимо несрећног дечака...
У међувремену сцена око воза је трагична.Урлици,гласови,плач, деца која траже мајке и мајке које траже своју децу.Сви они имају нешто зајдничко....вапај.
Сви плачу и вичу на исти начин...
''Мајко Божја,мајко Божја, бежите хришћани...Смирна гори, гори Смирна, кољу нас..кољу..''.
Паника се преноси свуда и трагична слика се шири по читавом Вајдирију.
Наставља се пружање помоћи свим протераним.Воз одлази,стиже следећи спреман да прими народ Вајдирија.
Моји пријатељи и ја помажемо људима да се укрцају на воз.Свако од нас има само оно што је понео на себи - одећу. Нико није стигао да спасе, или да барем понесе нешто од своје имовине. А они који су спели да понесу нешто на путу због узнемирености, то и бацају.
Михалис који се већ попео на воз добацује ми један крај своје мараме као да жели да ми скрене пажњу на нешто...
Међутим, само што сам му се приближио,његове чврсте мишице ме грабе и не схватајући како налазим се на возу који креће. Изгледа је схватио како нисам имао намеру да напустим беспомоћне ризикујући тако и сопствени живот.. .
У селу су остали многи.
Једни јер нису успели да се укрцају,други јер су били стари, али и патритизан и сећања везивали су их за то место спречавајући их да оду...
Сви они,осим неких који су успели да се спасу и касније нам исприповедају све ово, пали су као жртве менилосрдних и радујућих крвљу Турака...
АНА АНДОНИЈАДИ- ЦАЦАРИ '' ЈЕДНА БАКАЛНИЦА ПРЕПУНА СЕЋАЊА'', издање СМИРЊОТАКИС 2011.
превод: САЊА ВОЈНОВИЋ 2012.
ΚΕΦΑΛΑΙΟ 1-ο '' Ο ΔΙΩΓΜΟΣ''
Ημέρα, Κυριακή 22 Αυγούστου
Ώρα , 11 το βράδυ.
Χρονιά,1922...
- Μπάρμπα Σάββα, ο Παύλος είναι αυτού;
- Τώρα μόλις πήγε να κοιμηθεί λίγο, να ξεκουραστεί και θα΄ρθει κ. Φρούραρχε...
- Μπάρμπα Σάββα σε παρακαλώ να τρέξεις να τον ξυπνήσεις και αν εγώ δεν τον δω , πες του να βγει στους δρόμους και να ειδοποιήσει τον κόσμο όλο να ΄ρθει στο καφενείο σας, εδώ κοντά στο Σταθμό.
Ο πατέρας μου έρχεται και με ξυπνά και μου μεταβιβάζει την εντολή του Φρούραρχου. Η εντολή εκτελείται. Ο κόσμος ξυπνά και μαζεύεται γρήγορα στο καφενείο μας που βρισκόταν στο δρόμο για το Σταθμό...
Άλλωστε, όλοι ήξεραν ότι κάτι πρόκειται να γίνει... Όλοι κάτι περίμεναν να ξεσπάσει...
Ο Φρούραρχος δίνει την εντολή σε μένα και σε πέντε ακόμη να πάμε στο Σταθμό και να προϋπαντήσουμε το τρένο που ερχόταν, σφυρίζοντας δαιμονισμένα... Το τρένο- μας είπε- που έρχεται από το Ντεμίσι είναι γεμάτο γυναικόπαιδα που έχουν ανάγκη από βοήθεια...
Στο κλάσμα δευτερολέπτων από την εντολή, το τρένο φτάνει γεμάτο απελπισμένο κόσμο.
- Παύλο, Παύλο, εγώ είμαι η Ανδρώ, τρέχα, έλα γρήγορα εδώ...
-Ανδρώ, εσύ είσαι;Τι έμελλε να πάθουμε; Τι θέλεις;
- Παύλο, σε παρακαλώ, κάνε μου μια χάρη. Πάρε αυτό το πεθαμένο παιδί και θαφτό, είναι αμαρτία να μείνει έτσι άθαφτο και να το φάνε τα σκυλιά.
Την ίδια στιγμή ακουμπά στα χέρια μου ένα νεκρό παιδί...Ο φίλος μου ο Μιχάλης , που με βλέπει, έρχεται και με βοηθά να θάψουμε το άτυχο αγόρι...
Στο μεταξύ η σκηνή γύρω από το τρένο είναι τραγική...
Ουρλιαχτά, φωνές, κλάματα ,παιδιά που ζητούν την μάνα τους και μάνες τα παιδιά τους...Όλοι όμως έχουν κάτι κοινό...Μια κραυγή
Όλοι κλαίνε και φωνάζουν το ίδιο...
''Παναγιά μου, Παναγιά μου, τρέχτε χριστιανοί.. Η Σμύρνη καίγεται, η Σμύρνη καίγεται, μας σφάζουνε,μας σφάζουνεεε...''.
ΑΝΝΑ ΑΝΤΩΝΙΑΔΗ - ΤΣΑΤΣΑΡΗ εκδόσεις ΣΜΥΡΝΙΩΤΑΚΗ 2011.
μετάφραση: ΣΑΝΙΑ ΒΟΪΝΟΒΙΤΣ 2012
Нема коментара:
Постави коментар