DVE SMRTI I JEDAN ŽIVOT

    Nisam se uvek slagala baš najbolje sa njima, ali ja sam svoga oca kći, kao što sam svoje mati kći.

Između njihove dve smrti  je život koji je nastavio da traje. Ponešto se od njih u tom životu prepoznaje, to je ono što su ostavili za sobom.  Ostavili su mi krv u venama.

    Ostavili su osobine uobličene u navike da kolaju zajedno sa krvnim zrncima i da se ispoljavaju ponekad sasvim neočekivano.Kada pijem rakiju ja sam svoga oca kći i kada pomislim '' sad ćeš ti videti šta će ti biti'' i kada kažem '' uzmi''. 

    Kada se udubim u knjigu kakvog ruskog pisca,kada prećutim, kada se sećam pričao o seljačkoj buni i Gubecu,kada još jednom kažem ''uzmi''onda sam svoje mati kći . 

    Kada u meni zaori topot konja i čuje se zvuk prolivanja vina iz kupice, onda to oni nevidljivi se javljaju.I kada mi se sviđa oružje i kada mrzim na gospodu, opet to oni lutaju kroz moje vene. I kada se posvađam ''na krv i nož'' i kada para u zajam dam, pa mi ih ne vrate- to je opet njihov zov, a moja odluka da ih sledim. 

    Nisu ostavili plač. Bili su rođeni i živeli u ono vreme kada je plač bio proteran iz života ljudi strahotama gorim od umiranja. Što se njih ticalo plač je ''izmotancija onih koji ne znaju šta će sa sobom''. ''Evo ti batina da imaš za šta plakati'', tako bi oni rekli.

      Sada su ispod dve ploče,a nad njima jedan spomenik. Sve što ih je razdvajalo izbrisano je, sve što ih je spajalo ostalo je zapisano u mojoj krvi, u krvi nas ostalih za njima.

Sanja Vojnović           1.septembar 2012.