Pre nekoliko godina prvi put sam pročitala jedna zanimljiv grafit : ''USTANI SA KAUČA!'' . Na sasvim jednostavan način pisac ovog grafita je u tri treči opisao našu crno-belu,bezbojnu i automatizovanu stvarnost.Stvarnost čoveka koji je postao deo svoga kauča,a koji se istom logikom beznađa i učmalosti pred bezizlazom dovršava svojim daljinskim upravljačem.
Dalje od daljinskog još uvek izgleda da nismo makli.Šta više,usidreni na svojim kaučevima,guzica usidrenih u ovaj tron otupelosti pred nemogućnošću da se otrgnemo raznoraznim ''gazdama'' koji su naše živote pretvorili u robu koju prodaju,iznajmljuju ili šalju u direktnu propast čekamo da se nešto desi.
Čekamo da se nešto desi..E,pa desilo se.Desilo se juče na jednom trgu.Desilo se jednim metkom koji je jedan običan čovek neobične brige za ovaj svet koji žuri da umre u vlastitoj truleži ispalio sebi u glavu.
Jedan čovek je sebe upucao u glavu.Usput,ustrelio je te kaučeve i sve te naše guzice smeštene na njima.Ustrelio je i sramotu koja se ogleda u obliku pajaca koji bi trebali da vode one iza sebe,zapravo nas.
Sad,ako nekog ne svrbi dupe od jednog takvog metka,od takve sačme ispaljene u ravnodušnost pred sopstvenom truleži onda je vlasnik istog dupeta potpuno lišen savesti,a o idealima koji su preduslov za tu istu savest i kritičko razmišljanje da i ne govorim.
Naravno,svu onu sramotu koju sledimo,a koja je potkopala temelje svakoj pravdi i demokratiji i obezglavila sve i jedno pravo običnog čoveka,ovo samoubistvo nije mnogo zabrinulo.Ono je daleko,ono se desilo na jednom malo južnijem meridijanu od onog na kome se oni fotkaju uz radnike,decu,omladinu,krave,ovce i sve ostale koje će kasnije bezdušno derati čim im uspe da se domčaju fotelje,čim postanu predsednici Opštine,Skupštine,Republike,ili barem nekog saveza - daj šta daš,samo da su ruke blizu vatri i medu,pa da se nad prvom ogreju,a u ovo drugo ih podobrano umoče kako bi i im i unuci iste mogli da ližu..
Jedan pucanj nikada nije nešto malo i bezvredno.
Posle pucnja u sopstvenu glavu jedan stari Atinjanin je za sobom ostavio eho.
Kada bismo ustali sa svojih kaučeva,mrdnuli guzicama i počistili sramotu odjeknuo bi taj pucanj i ovde.
Sanja Vojnović
5.4.2012.
Dalje od daljinskog još uvek izgleda da nismo makli.Šta više,usidreni na svojim kaučevima,guzica usidrenih u ovaj tron otupelosti pred nemogućnošću da se otrgnemo raznoraznim ''gazdama'' koji su naše živote pretvorili u robu koju prodaju,iznajmljuju ili šalju u direktnu propast čekamo da se nešto desi.
Čekamo da se nešto desi..E,pa desilo se.Desilo se juče na jednom trgu.Desilo se jednim metkom koji je jedan običan čovek neobične brige za ovaj svet koji žuri da umre u vlastitoj truleži ispalio sebi u glavu.
Jedan čovek je sebe upucao u glavu.Usput,ustrelio je te kaučeve i sve te naše guzice smeštene na njima.Ustrelio je i sramotu koja se ogleda u obliku pajaca koji bi trebali da vode one iza sebe,zapravo nas.
Sad,ako nekog ne svrbi dupe od jednog takvog metka,od takve sačme ispaljene u ravnodušnost pred sopstvenom truleži onda je vlasnik istog dupeta potpuno lišen savesti,a o idealima koji su preduslov za tu istu savest i kritičko razmišljanje da i ne govorim.
Naravno,svu onu sramotu koju sledimo,a koja je potkopala temelje svakoj pravdi i demokratiji i obezglavila sve i jedno pravo običnog čoveka,ovo samoubistvo nije mnogo zabrinulo.Ono je daleko,ono se desilo na jednom malo južnijem meridijanu od onog na kome se oni fotkaju uz radnike,decu,omladinu,krave,ovce i sve ostale koje će kasnije bezdušno derati čim im uspe da se domčaju fotelje,čim postanu predsednici Opštine,Skupštine,Republike,ili barem nekog saveza - daj šta daš,samo da su ruke blizu vatri i medu,pa da se nad prvom ogreju,a u ovo drugo ih podobrano umoče kako bi i im i unuci iste mogli da ližu..
Jedan pucanj nikada nije nešto malo i bezvredno.
Posle pucnja u sopstvenu glavu jedan stari Atinjanin je za sobom ostavio eho.
Kada bismo ustali sa svojih kaučeva,mrdnuli guzicama i počistili sramotu odjeknuo bi taj pucanj i ovde.
Sanja Vojnović
5.4.2012.
Нема коментара:
Постави коментар