Zasto je sa mene sve otpalo?

Odavno vec posmatram kako se na mene nista ne lepi:
ni ljudi,ni slike,cak ni vazduh iz tunela kojim juri metro.
Prestale su za mene da se lepe i karte koje ponistavam na ulazu
u podzemnu zeljeznicu,autobuske karte.
Avionske su se pocepale negde izmedju selidbi i odlaganja smrti.
Knjige su prestale da ocrtavaju svoje korice
na mojoj tankoj kozi na kojoj je previse pecata
kojima je mesto u zaboravu.

Zasto je sa mene sve otpalo?
Mozda jer se sve odlepilo sa zidova
ove celije koje nazivamo drustvom.
Mozda jer je sve otpalo sa
licnih zidova privatnog pakla.

Cinjenica je da se za mene nista ne lepi.
Zato i trajem.
Inace bi me odavno ubila
potrosenost snova.

Klatim polupocepanu japanku na stopalu.
Juce me je nosila preko asfalta,
unela u taksi i liftove.
Cini mi se da ce se uskoro i sasvim iscepati.
Otici ce u nepovrat zajedno sa svim onim
sto se ne moze popraviti i sto se za mene ionako
nikada ne bi zalepilo.