ATINSKI METRO / ATHENS' METRO

Ovde morate malo duže posmatrati stranicu,jer se sličice metroa menjaju.
Sanja Vojnović

Ulice i moji koraci

ULICE I MOJI KORACI -SANJA VOJNOVIĆ

ULICE I MOJI KORACI - SANJA VOJNOVIĆ

ULICE I MOJI KORACI - SANJA VOJNOVIĆ

ULICE I MOJI KORACI - SANJA VOJNOVIĆ

Pόδι - ''nar''

H Σταύρωση ΤΟΥ ΑΝΘΡΩΠΟΥ

H Σταύρωση ΤΟΥ ΑΝΘΡΩΠΟΥ
ΠΟΙΗΜΑ

RAZAPINJANJE ČOVEKA - pesma o neslobodi

RAZAPINJANJE ČOVEKA
( pesma o neslobodi koja ti se nudi)

Zašto ste me razapeli?
Zašto ste me prodali?
Zašto ste me preprodali?
Zašto ste me ukrasili cenom?
A zašto i popustima
na savest,
na dužnost,
na čovečnost?

Zašto ste me razapeli,
ja ne mogu vaskrsnuti
u nešto što nisam...

Zašto ste me svojatali?
Zašto ste me odmah zatim odbacili?
Zašto ste mi bili roditelji?
Da biste me se odmah zatim odrekli?
Da biste me ostavili pred vratima?

Zašto ste me razapeli,
ja se ne mogu ponovo roditi...

Zašto ste me razapeli?
Zašto ste me naučili rečima
čovek,
ljudi,
život?
Zašto ste me posle terali
da zaboravim sve te reči?

Zašto ste me razapeli,
ja nisam besmrtni sin,
moje telo je ljudsko...

Zašto ste me razapeli
novcem,
vrednostima,
glasanjima?
Zašto ste mi obukli
građansko odelo?
Zašto ste mi oblačili uniformu?
Da biste me ranjenog ostavili drugoj strani?
Da bi ste me predali?
Da biste posle mnome
decu u biskopima plašili?
Da biste potom rekli:
’’ova individua to nije naš svet..’’?

Zašto ste na mog sina navukli
odeću huligana,
a kći mi svukli pred gledalištem?

Zašto ste me razapeli
hlebom,
krovom,
nadom
i verom?
Zašto ste mi pokazivali
jedan put kojim treba ići
kada sami niste njime krenuli?
Da biste mogli posle da me tim
istim prolazom
ponižavate?


Zašto ste me naučili
slovima i poeziji
kada mi još uvek
uzimate otisak palca?
Zašto mi pričate o knjigama
kada mislite da sam previše neuk
za vaše istinsko štivo?
Zašto to štivo pišete
u četiri oka sa samim sobom?

Zašto da govorim,a
da se to nikoga ne tiče?
Zašto da ćutim onda
kada bi trebalo da govorim?

Znate da ja nisam Hristos,
da se neću  ponovo roditi,
da se neću u besmrtnost pretvoriti,
da neću ni vaskrsnuti.
Znate da nikada više neću
ponovo živeti
i da mi je ovo jedina i poslednja šansa.
Razapinjete svakog sina u čoveku,
razapinjate svaku kći u ženi
budućim ništavilom,
a kao pomoć nudite
vaše ruke
vladara,
gospodara,
posednika.

Onaj ko se prihvati
vaših ruku
skida se sa krsta
i beži sa Golgote
ubogosti i satrvenosti,
skida sa sebe krst čovečnosti
i slobodan je
da se kupuje i prodaje.

SANJA VOJNOVIĆ 13.04.2012.

PUCANJ U KAUČ,GUZICU I SRAMOTU

  Pre nekoliko godina prvi put sam pročitala jedna zanimljiv grafit : ''USTANI SA KAUČA!'' . Na sasvim jednostavan način pisac ovog grafita je u tri treči opisao našu crno-belu,bezbojnu i automatizovanu stvarnost.Stvarnost čoveka koji je postao deo svoga kauča,a koji se istom logikom beznađa i učmalosti pred bezizlazom dovršava svojim daljinskim upravljačem.
  Dalje od daljinskog još uvek izgleda da nismo makli.Šta više,usidreni na svojim kaučevima,guzica usidrenih u ovaj tron otupelosti pred nemogućnošću da se otrgnemo raznoraznim ''gazdama'' koji su naše živote pretvorili u robu koju prodaju,iznajmljuju ili šalju u direktnu propast čekamo da se nešto desi.
 
    Čekamo da se nešto desi..E,pa desilo se.Desilo se juče na jednom trgu.Desilo se jednim metkom koji je jedan običan čovek neobične brige za ovaj svet koji žuri da umre u vlastitoj truleži ispalio sebi u glavu.
  Jedan čovek je sebe upucao u glavu.Usput,ustrelio je te kaučeve i sve te naše guzice smeštene na njima.Ustrelio je i sramotu koja se ogleda u obliku pajaca koji bi trebali da vode one iza sebe,zapravo nas.

 Sad,ako nekog ne svrbi dupe od jednog takvog metka,od takve sačme ispaljene u ravnodušnost pred sopstvenom truleži onda je vlasnik istog dupeta potpuno lišen savesti,a o idealima koji su preduslov za tu istu savest i kritičko razmišljanje da i ne govorim.

 Naravno,svu onu sramotu koju sledimo,a koja je potkopala temelje svakoj pravdi i demokratiji i obezglavila sve i jedno pravo običnog čoveka,ovo samoubistvo nije mnogo zabrinulo.Ono je daleko,ono se desilo na jednom malo južnijem meridijanu od onog na kome se oni fotkaju uz radnike,decu,omladinu,krave,ovce i sve ostale koje će kasnije bezdušno derati čim im uspe da se domčaju fotelje,čim postanu predsednici Opštine,Skupštine,Republike,ili barem nekog saveza - daj šta daš,samo da su ruke blizu vatri i medu,pa da se nad prvom ogreju,a u ovo drugo ih podobrano umoče kako bi i im i unuci iste mogli da ližu..

  Jedan pucanj nikada nije nešto malo i bezvredno.
  Posle pucnja u sopstvenu glavu jedan stari Atinjanin je za sobom ostavio eho.

  Kada bismo ustali sa svojih kaučeva,mrdnuli guzicama i počistili sramotu odjeknuo bi taj pucanj i ovde.

   Sanja Vojnović
   5.4.2012.