Kukasti krst u Atini

  Blizu metroa sam  i vidim mladica obrijane glave kako cepa predizborne plakate KPG i "Nezavisnih Grka''.Obucen je u crnu bluzu i crne pantalone.Na trideset metara odatle priprema se skup nacionalista ''Zlatne zore''.Tu je i prikladan dekor : ogromna traka sa njihovim simbolom,njihovom verziom svastike koja meni lici na rebus.Okolo paradiraju gotovo obrijanih glava mladici u crnom.Secam se reci njihovog vodje : ''..a onda ce doci mladici misicavi u crnim bluzama..''. I evo njih.U gradu koji ih nije tako brzo ocekivao.Ili mozda ih mi nismo ocekivali u ovom gradu na cijem asfaltu se preplicu nevidljivi koraci sada vec sasvim istrulih stopala drevnih filozofa i onih prvih,hriscanskih svetaca koji su dolazili u ovaj grad jer je on oduvek svetlom svoga duha privlacio ljude.
  Voz me odnosi u centar.Covek noseci kukasti krst na panou obecava ''sahranu'' svim partijama...
Pre nekoliko dana jedan od istaknutijih clanova momaka u crnom obecao je da ce samarati i u Skupstini.
  "Krv.Cast.Zlatna zora!'',je ono sto se cuje na video snimcima crnih bluza.
   Portparol,dobro gradjen,mlad,misicav isamarao je kandidatkinju KPG uzivo u jutarnjem programu.Cestitke obicnih gradjana pristizu u sve vecem broju na adresu crnih majica.
 Javljaju se mlade zene i koje voditeljima politickih emisija govore kako ''nikada pre nisu razmisljale o partijama i politici,ali da im se od kada su videle portparolov nastup na tv-eu tj.samaranje,taj isti portparol svidja...''. Pocele su i da se zaljubljuju u crni duks.

    Zatvaraju se prodavnice,radnike sve redje placaju,strajkove proglasavaju nezakonitim,a momci misicavi i u crnim bluzama zaista dolaze.U gradu koji mirise na cemprese,eukaliptuse,masline,tamjan i more prestao je da duva vetar.Kada ponovo zaduva,raspalice plamen,a ovde vatra ume da potraje.

Zasto je sa mene sve otpalo?

Odavno vec posmatram kako se na mene nista ne lepi:
ni ljudi,ni slike,cak ni vazduh iz tunela kojim juri metro.
Prestale su za mene da se lepe i karte koje ponistavam na ulazu
u podzemnu zeljeznicu,autobuske karte.
Avionske su se pocepale negde izmedju selidbi i odlaganja smrti.
Knjige su prestale da ocrtavaju svoje korice
na mojoj tankoj kozi na kojoj je previse pecata
kojima je mesto u zaboravu.

Zasto je sa mene sve otpalo?
Mozda jer se sve odlepilo sa zidova
ove celije koje nazivamo drustvom.
Mozda jer je sve otpalo sa
licnih zidova privatnog pakla.

Cinjenica je da se za mene nista ne lepi.
Zato i trajem.
Inace bi me odavno ubila
potrosenost snova.

Klatim polupocepanu japanku na stopalu.
Juce me je nosila preko asfalta,
unela u taksi i liftove.
Cini mi se da ce se uskoro i sasvim iscepati.
Otici ce u nepovrat zajedno sa svim onim
sto se ne moze popraviti i sto se za mene ionako
nikada ne bi zalepilo.