Ona je na umoru,sa svake strane opkoljena i gotovo bez kiseonika kakav je potreban da bi se trajalo sada i ovde;njeno trajanje mnogi slučajno,ili namerno brkaju sa postojanjem.U životu je održavaju veštačke tvorevine čije klice joj zapravo razaraju sva ona svojstva koja su je činila jedinstvenom među svim ostalim dušama koje su podigle Gradove,Zastave i našle uporište u Jeziku.
U njenom korenu je misao stara,pradavna koju je tako dobro izrekao
jedan stanovnik drevne Grčke: ''čovek je čoveku bedem'';naravno on je živeo pre nje,pre te duše lutalice,ali da iko može biti siguran da se ona sa tim drevnim čovekom već tada nije srela u obliku male,sitne,oku nevidljive čestice koja je tražila svoje buduće utočište?
Sada ona traži utehu i malo vazduha jer njen bedem,Čovek,načet je sa svih strana i i često je u sebi ne prepoznaje već joj daje drugačija imena ubijajući je time u sebi.
Sada ona,ta srpska duša ugrižena za srž pronalazi tek neka od skrovišta u onima koji se nisu predali brzini,sumanutosti,gramzivosti,pohlepi i rasprodaji vrednosti zarad malo prolazne,isprazne i najjeftinije slave.
Ali,sve se na ovom svetu zamara,umara i gubi;tako i ona koja je do juče bila besmrtna koliko i onaj ljudski bedem koji je u njoj i kroz nju živeo,štiteći je od zaborava i zajedničke im smrti,sada sve duže i duže drži oči sklopljene,a njeni kapci skoro da se i ne otvaraju.Ta duša bi htela da u svoj pogled primi širinu neba i zemlje,ali sve ređe joj dopuštaju da gleda.Iznajmili su je za učestvovanje u jeftinim farsama koje prodaju minute nečeg što se samo naziva vremenom,ali postoji zarobljeno tek u novčanicama isplaćenih onima koji prodaju sam život neukih između dve emisije,dva glasanja,dva rata...
Zato ta duša ropće i čini se kako ćemo joj učiniti veliku uslugu ako joj okončamo brzo tu agoniju pred saznanjem da ona iz nas nestaje,da polako iščiljava iz naših pogleda,ali ne zato što nas ostavlja već zato što smo je napustili.Čini nam se kako bismo trebali da je ubijemo brzo,sami sebi laskajući kako ćemo samo jednom pravom dozom,pravom merom otrova olakšati njene muke;muke one koja nas je do sada čuvajući od zaborava štitila i od same večne smrti ljudi koji za sobom ne ostavljaju ništa sem praznine.
Eutanazija za srpsku dušu-dobrovoljna anestezija duha i savesti pred novim božanstvima koja je ljudski bedem ove duše uzdigao na presto svoga zajedničkog postojanja-dobit,pohlepa,licemerje,laž.
Čega se bojimo mi koji smo jednom pronalazili svoju domovinu i svoju tamnicu u njoj?Šta još čekamo?Nismo našli dovoljno oštar nož da je rasporimo,ili možda oklevamo jer smo počeli da se konačno stidimo svog straha pred božanstvima dobiti i izgleda,nepravde i puke spoljašnjosti?
nastaviće se...
(napisano 14.marta 2011)
Sanja Vojnović
Нема коментара:
Постави коментар