Evo jedne kratke crtice iz mog života koji nikada nije bio ničim bogat,osim iskustvom.
Upoznala sam mnoge ljude,a najviše njih bilo je sa prostora nekadašnjeg S.S.S.R-a ''sajuza'' kako oni vole da kažu za ovu zemlju koja je možda prestala zvanično da postoji,kao što je zvanično nepostojeća i S.F.R.J. ,ali koja još uvek i te kako živi u njihovom sećanju.
Među tim ljudima bilo je radnika,pesnika,bandita,pijandura,prostitutki,babuški koje su čuvale svoje unuke i prevalile kilometre sa njima kako bi videli zajedno mediteran koristeći se jeftinim aranžmanima...bilo je i babuški koje su u tašnicama nosile ordenje i pokazivale mi ga kao što neke sretnije starice sa udobnijim životima pokazuju kučiće koje ''krste'' svojom ''dečicom''...
Najupečatljiviji lik bio je nekadašnji pripadnik Ruske Armije,veteran rata u Avganistanu.
Visok,ogromnih pleća i ogromne,okrugle glave imao je dobrodušan pogled i osmeh koji je krio ispod brkova.Kretao se polako.Polako je govorio.Mogao je da se sporazume na enleskom,ali je odbijao da ga govori.Tako sam i upoznala njega i njegovu ženu- zahvaljujući njegovom odbijanju da govori jezik koji ''ne oseća''....
''Ako ima Srba u restoranu,ili prodavnici,ja neću da govorim engleski.
To je pitanje principa,čak i ako Srbi ne znaju ruski,mi se sporazumevamo - imamo mi naš zajednički jezik,mi smo Sloveni',rekao mi je i podvrnuo levi rukav pokazujući mišicu.Na njoj istetoviran tenk ,jedan datum i ruskom azbukom - AVGANISTAN....
Preda mnom se odmotala jedna priča koje nema u holivudskim filmovima,u medijima koji kontrolišu ''ratne'' priče i gotovo nikada ne govore o onome što se moglo naslutiti iz njegove priče.
Jedna priča kojoj treba pravi naslov i mnogo više prostora nego što je to ovaj tzv.''sajberspejs''.
Ovo je tek crtica od mnogih sličnih kojim sam u toku nekoliko meseci obogatila svoju putničku torbu....Da sam zaradila neku ''ozbiljnu'' svotu do sada bih je potrošila kao da je nije nikada ni bilo,ali priče koje sam pokupila ne mogu se potrošiti,one su nevidljivo blago koje vam niko ne može oteti....
Pred povratak u Rusiju,veteran avganistanskog rata i njegova žena su došli da se pozdrave sa mnom.Bili su obučeni u kinesku odeću,a na nogama su imali plastične papuče.Prodavci su im se rugali i niko ih nije smatrao ''turistima'' jer nisu imali novca koji bi profućkali na bespotrebne ukrase i koještarije.Ono što nisu znali jeste da su ti isti ljudi meni darovali priču koja će trajati mnogo duže od skupih suvenira i svih ostalih budalaština koje ljudi gomilaju.
''Sanja Vojnovič,došli smo da se pozdravimo,rekao je stari vojnik i pružio mi ruku.
Tri raza,Sanja!''tri puta smo se poljubili i zagrlili.Izudarao me je prijateljski po plećima rekavši kako ćemo se sigurno ponovo sresti.Njegova žena je imala mekši stisak ruke i pomilovala me je po licu...Na radnom mestu se to ostalima i nije baš previše dopalo....Ali,šta su oni znali o vratima koja su se preda nnom otvorila?Šta su oni mogli znati o jednoj priči koja je putovala kroz vreme i prostor da bi sasvim slučajno našla svoje utošište u mom pamćenju?
Upoznala sam mnoge ljude,a najviše njih bilo je sa prostora nekadašnjeg S.S.S.R-a ''sajuza'' kako oni vole da kažu za ovu zemlju koja je možda prestala zvanično da postoji,kao što je zvanično nepostojeća i S.F.R.J. ,ali koja još uvek i te kako živi u njihovom sećanju.
Među tim ljudima bilo je radnika,pesnika,bandita,pijandura,prostitutki,babuški koje su čuvale svoje unuke i prevalile kilometre sa njima kako bi videli zajedno mediteran koristeći se jeftinim aranžmanima...bilo je i babuški koje su u tašnicama nosile ordenje i pokazivale mi ga kao što neke sretnije starice sa udobnijim životima pokazuju kučiće koje ''krste'' svojom ''dečicom''...
Najupečatljiviji lik bio je nekadašnji pripadnik Ruske Armije,veteran rata u Avganistanu.
Visok,ogromnih pleća i ogromne,okrugle glave imao je dobrodušan pogled i osmeh koji je krio ispod brkova.Kretao se polako.Polako je govorio.Mogao je da se sporazume na enleskom,ali je odbijao da ga govori.Tako sam i upoznala njega i njegovu ženu- zahvaljujući njegovom odbijanju da govori jezik koji ''ne oseća''....
''Ako ima Srba u restoranu,ili prodavnici,ja neću da govorim engleski.
To je pitanje principa,čak i ako Srbi ne znaju ruski,mi se sporazumevamo - imamo mi naš zajednički jezik,mi smo Sloveni',rekao mi je i podvrnuo levi rukav pokazujući mišicu.Na njoj istetoviran tenk ,jedan datum i ruskom azbukom - AVGANISTAN....
Preda mnom se odmotala jedna priča koje nema u holivudskim filmovima,u medijima koji kontrolišu ''ratne'' priče i gotovo nikada ne govore o onome što se moglo naslutiti iz njegove priče.
Jedna priča kojoj treba pravi naslov i mnogo više prostora nego što je to ovaj tzv.''sajberspejs''.
Ovo je tek crtica od mnogih sličnih kojim sam u toku nekoliko meseci obogatila svoju putničku torbu....Da sam zaradila neku ''ozbiljnu'' svotu do sada bih je potrošila kao da je nije nikada ni bilo,ali priče koje sam pokupila ne mogu se potrošiti,one su nevidljivo blago koje vam niko ne može oteti....
Pred povratak u Rusiju,veteran avganistanskog rata i njegova žena su došli da se pozdrave sa mnom.Bili su obučeni u kinesku odeću,a na nogama su imali plastične papuče.Prodavci su im se rugali i niko ih nije smatrao ''turistima'' jer nisu imali novca koji bi profućkali na bespotrebne ukrase i koještarije.Ono što nisu znali jeste da su ti isti ljudi meni darovali priču koja će trajati mnogo duže od skupih suvenira i svih ostalih budalaština koje ljudi gomilaju.
''Sanja Vojnovič,došli smo da se pozdravimo,rekao je stari vojnik i pružio mi ruku.
Tri raza,Sanja!''tri puta smo se poljubili i zagrlili.Izudarao me je prijateljski po plećima rekavši kako ćemo se sigurno ponovo sresti.Njegova žena je imala mekši stisak ruke i pomilovala me je po licu...Na radnom mestu se to ostalima i nije baš previše dopalo....Ali,šta su oni znali o vratima koja su se preda nnom otvorila?Šta su oni mogli znati o jednoj priči koja je putovala kroz vreme i prostor da bi sasvim slučajno našla svoje utošište u mom pamćenju?
Нема коментара:
Постави коментар