Invalidska kolica za sreću/Antiliričnost/

Invalidska kolica za sreću/Antiliričnost/

Invalidska kolica za sreću


Nabavila sam ih slučajno
išle su kao poklon uz razlupane prozore
onoga što se pesnički naziva
pogledom na svet
uzvišenim emocijama
a što se antilirika
poput mene tiče
naziva se odsustvom

O tom odsustvu vam pričam
to je sadržaj tih kolica
ja guram osakaćenu sreću
bez uzdaha u večernje sate
i bez opadanja lišća u jesen
na dva točka
i vozam je oko
sopstvene sumanutosti
opsednutosti potragom
za svim onim što je
iz mene ispalo
negde na krivini
negde pri oštrom startu


Molim bez vike
bez aplaudiranja već ionako mogu!
Nemojte mi reći da se invalidska kolica
ne uklapaju u viziju sreće!
Pardon!
Ovde se radi o namernom zaobilaženju praznine
Praznina i odsustvo
se zajedno vozaju
u tim kolicima
ja sam tek tu da proveravam točkove
i igram se uljem za podmazivanje istih

Merkate me
gledate ispod oka
Huliganka,sreću je među invalide strpala
a već vidim spremate se
da mi zatražite adresu prodavnice
onih istih razlupanih prozora
odsustva
u kojima su kupljena

Na kraju imam jedan savet
u istoj ulici se nalazi
prodavnica polovnih kolica
Idite tamo
jeftinije ćete proći
jer slomljeni snovi
ionako ne brinu o luksuznim protezama...

Sanja Vojnović ( napisano 2010.)

invalidska kolica za sreću....S.Vojnović
fotografija : T.Vojnović

SMRT U ISTANBULU

Nešto ne vidim da se ''prse'' po fejsbuku natpisom ''Ja sam Istanbul'',nešto nema turskih zastava preko profilnih fotografija...Verovatno jer umreti u Istanbulu nije ''moderno'',nije ''in'',nije ''must''.
Nema veze ko je umro,ko je postavio bombu,pokrenuo mehanizam,ako se to nije odigralo u nekom od velegrada koji su unapred označeni i prihvaćeni kao metropole u kojima svetlost sija,u kome su ljudi kulturni, duhovno vazdignuti i šta ti ja znam.

Bedni licemeri!!!

Ništa gore od pomodnog zgražavanja nad terorom,ništa gore od duhovnog ološa koji nariče

grupno nad žrtvama grada svetlosti,a ljude koji pate u Carigradu smatra ljudima tamnog vilajeta

koji bi ionako patili..''tako im i treba''.Ne radi se ovde samo o turistima,radi se o mnogim drugim ljudima

koji pate, ali nemaju etiketu ''podobnih žrtava''.Nisu Čarli....nisu dovoljno mrtvi,nisu nekako interesantni

jer su u Konstantinopolju o kome se ne zna baš mnogo,osim da ima jeftinih stvari,da je grad istoka...za

ljude koji su patili na Trgu Taksim nisu nikad čuli, Pamuk im je dosadan,PKK im je skraćenica oko

koje ne lupaju previše  glavu.

Niko ne padi zbog Turske,čak ni za turskim turistima koji nisu Turci,već građani onog 'potvrđenog',

'prvorazrednog','pravog','overenog' sveta.Zar nekog briga za patnju tamo neke 'kasabe'?!

Smrt u Istanbulu,prođi pokraj nje kao ''pored turskog groblja'' i ne osvrći se,nije po evropskim

standardima.Ne kvari sebi šanse da uđeš u fino društvo koje je suzama opralo Pariz,a nikada

ni jednu jedinu nije prosulo za sve one ljude koje je taj isti Pariz učinio robovima.

Sanja Vojnović 2016.

NE IGNORISITE POLICE

ne ignorisite police....

SLEPA NADA

Nikako da povezem nadanje sa necim boljim.
Ne staje mi pod kapu da je nekome potrebna nada.Jos manje da u u nju veruje.
Ne mogu da shvatim zasto je se ljudi vec jednom ne otarase,zasto je ne odbace?
Zasto je ne otresu sa svojeg postojanja kao sto se prasina skine prstima sa kaputa?
Cemu sluzi ta pomama za necim sto ce se mozda desiti ''ako''...ako ovo,ili ono?

Ljudi pocinju svoje price,u koje veruju manje od svojih sagovornika, recima - ''nadam se''..
Politicari su sve ratove zapocinjali ''nadajuci se miru''.
Bogatasi i verski vodje pljackaju stolecima pruzajuci ''nadu''' i sve ostalo sto se 
moze rasprodati, u ime cega se moze zaraditi,a da naivni veruju kako dim nadanja koji drze u ruci zaista ima neko znacenje...

Uhvatim sebe ponekad kako kazem ''nadam se da ce sve biti u redu'',sto je zapravo tek
skrpljena uctivost koja nema nikakve veze sa istinom.Njome se podstapam kad nemam pojma sta da kazem....

Znam ljude koji su se ''nadali'' kako ce meni biti dobro,ako ne i bolje, a onda mi najslavnije dali nogom u dupe sve se nadajuci da cu to shvatiti kao prijateljski,cak rodjacki gest...

Nadanje je slepo.Uvek.Oduvek.To je igra vatrom u trenutku kada treba nabaviti pumpu za gasenje pozara.To je posmatranje svog lika u ogledalu za koje se nadas da je neko lepsi.

Nadanje ce te odvesti u bespuce bez kompasa.
Nadanjem ces sebi otrovati zivot ocekujuci da se desi ono sto se nikada ne desava samo zato sto je dobro,lepo i sto ti potrebno da se desi.

Zavrsila sam sa nadom.
Zavrsila sam sa slepilom.
Gotovo je sa svim tim laznim svetlom u tunelu koji u uopste nema kraja.
Radije gledam ono sto jeste,nego ono sto moze biti.

Sanja Vojnovic
1.februar 2015.

NEDELJA JE NAJGORI DAN

 Nedelja je najgori dan.Kada sam zaposlena ona se racuna kao radni dan,koji mi se naravno nikada ne plati,a kada sam nezaposlena,onda je to jos jedan dan u kome se nema sta zapoceti,a osim toga sam svorc i nedeljom kao i ostalim '' nezaposlenim'' danima.
  Dakle,sto se mene tice postoje dve vrste nedelja - one iz ''zaposlene'' i one iz'' nezaposlene'' faze.Od obe faze i obe vrste nedelja dize mi se kosa na glavi.Podjednako su mi odvratne.

   Postoji medjutim i treca,vanredna,vanserijska nedelja,kada cekam da osvojim dzoker- i kada me i dzoker izda posle devet i petnaest uvece,onda shvatam da je i ta faza - ''cekajuci dzoker''- samo dokaz da je nedelja ionako najogi dan.Sa dzokerom,ili bez,jer glavna premija me ionako zaobilazi- pokusala sam da joj ''udjem u trag'' utorkom ispunjavajuci za pedeset centa listic,ali i utorkom bi me sreca zaobisla.
  Ne znam zasto se toliko ''kacim'' za nedelju?Valjda zato sto posle nje dolazi ponedeljak,znak jos jednog pocetka...kakvog pocetka,bolje receno nastavak promasenosti koju sam utvrdila nedeljom ( i njenim zamenikom utorkom).
   Kome se moze svidjati nedelja?Ako radis,ne plati ti se ni para vise,nedelja je kod nas odavno radni dan kao i svaki drugi,osim ako nisi neki cinovnik,ili tako vec neka plava kragna koja mastiljari brojke,koja se skolovala i ima ispred imena neku misticnu skracenicu,pa moze da zahteva slobodan dan,ili duplo placen isti,ili tako vec neku foru nedozvoljenu,dakle krajnje zabranjenu sirokim narodnim masama koje imaju da rade,trpe i zavezu labrnju! Ako si nezaposlen,nedelja te podseca na nekadasnji ritam rada kada je ovaj dan bio rezervisan za odmor,za gledanje te vea i i psihicku pripremu za gnjavazu ponedeljkom.Ako si nezaposlen,a ziveo si u ono doba kada se jos smelo imati nekog prava nad sopstvenim zivotom,dodje ti da iskocis kroz prozor jer su ti uzeli sve,a samim tim i ''onu nedelju'' kakvom si je poznavao pre dvadeset i pet godina...

   NEDELJA JE ZATO ZAPRAVO I NAJGORI DAN,JER NAS PODSECA NA SVE STO SU NAM ZAJEDNO SA NJOM ODUZELI.

Sanja Vojnovic
1.februar 2015.

NE VOLIM VEDRINU...

NE VOLIM VEDRINU........

UKRADENE MEDUZE NA POKLON

Moj poklon posetiocima ove strane - prozračna stvorenja dugih pipaka..Naravno,poklon je ukraden - jer ovo su Tanjine meduze ''pokupljene'' na Mediteranu,uhvaćene u klopku njenog,malog fotoaparata.
Ukraden poklon to je kićenje tuđim perjem, sasvim prikladno s obzirom da ćemo 2015 jedino tako i preživeti falsifikujući stvarnost,ako već ne progutamo zvanični falsifikat serviran u tako dobrodošlom,tako primamljivom obliku kojekakvih vesti koje su prošle kroz filter svih onih javnih radnika ( ovo podseća na stari vic u kome je javna radnica preinačena od strane raje u k...u) počevši od opštinskih činovnika do onih najvišeg nivoa šarade koju još uvek nazivamo državom..
Ove meduze su poklon svima nama koji ne verujemo u ''kalendarske izume'' tipa Noive godine,ali i za sveone koji dobrovoljno podležu lažima i vole ''milovanje ušiju''.
 Meduze koje sam ukrala od Tanje su tu da nas podsete na sve one pipke svih onih meduza koje nam se prikradaju još od 2014-te.Ti pipci će nas probuditi iz dremeža i podsetiti da se ništa ne menja čekanjem Nove godine....

Uživajte u pipcima!!

Sanja Vojnović
2.januar 2015.

Tatjana Vojnović
'' meduze'' 

Η ΜΑΓΕΙΑ - MАГИЈА- MAGIJA

Ο άνθρωπος γράφει, μιλάει κάνει τις γραπτές και τις προφορικές κολωτούμπες
προσπαθεί να κάνει την εντύπωση, να ξεφύγει από την αγκαλιά της απομόνωσης
στην οποία ζει. Μόνο την αλήθεια κρατάει για τον εαυτό του. Εκεί τελειώνει η μαγεία του.

Човек пише, говори, прави писане и усмене акробације
покушава да задиви, да побегне из загрљаја изолованости
у којој живи.Само истину задржава за себе. Ту је крај његовој магији.

Čovek piše,govori,pravi pisane i usmene akrobacije
pokušava da zadivi, da pobegne iz zagrljaja izolovanosti
u kojoj živi. Samo istinu zadržava za sebe .Tu je kraj njegovoj magiji.

Sanja Vojnović 2.oktobar 2012.

ΤΟ ΣΥΓΧΡΟΝΟ ΕΓΩ -Σάνια Βόινοβιτς

ΤΟ ΣΥΓΧΡΟΝΟ ΕΓΩ

Κοιτάζω αλλά δε βλέπω 
Μιλάω χωρίς να λέω τίποτα
Πλησιάζω δίχως να αγγίζω
Ακούω ενώ δεν καταλαβαίνω
Είμαι άνθρωπος στον ενικό
στον πληθυντικό δεν εμφανίζομαι
Φαίνομαι αλλά είμαι χωρίς περιεχόμενο 
Παίρνω και δε μοιράζω
Συζητάω αλλά δε νοιάζομαι 

Βηματίζω ενώ δε φτάνω πουθενά 
Αγοράζω πολλά - λίγα μου χρειάζονται 
Η Φύση είναι μια σειρά
από εικόνες στα ντοκιμαντέρ 
Συνομιλώ με υπότιτλους 
γραμμένους με ξένη προφορά
Γράφω με νούμερα
κατανοώ με αριθμούς
Με καταλαβαίνουν αν είμαι μέρος
των στατιστικών ερευνών 
Νιώθω χωρίς συναισθήματα 
Εκφράζομαι δίχως ιδέες 
Συλλογίζομαι χωρίς σκέψεις 
Βρίσκω την ευτυχία χωρίς αρετή
Τραγουδώ χωρίς μουσική 
Σύντομα θα γίνω ένα τέλειο 
πλάσμα:
               από το ζωντανό ον
               θα παραμείνω μόνο ζωντανό
               θα είμαι ζωντανός χωρίς να είμαι ον 

Σάνια Βόινοβιτς   7/2012.

AZBUKA I ABECEDA POGLEDA I ČITANJA

NIKO NIJE SRECAN

    Niko nije srecan
    samo su svi nauceni da to vesto kriju
    ambicijama,
    ciljevima
    da to umotavaju u ideje
    da to guraju pod jorgane
    ispod kojih se kriju dok su im noge
    vecito hladne
    a dupeta spremna na jos jedan udarac
    policijskom palicom
    vojnom cizmom
    skolskom cenzurom
    torturom jutarnjih programa
    u kojima nas voditeljke
    izbeljenih zuba
    obavestavaju o tome sta bismo
   i mi kuvali da imamo novca
    za japanske hladne perverzije
    za zacine kojih nema u nasim
    prodavnicama gde uzimamo hleb
    na crtu




    Niko nije srecan
    ali svi to vesto kriju
    i pokusavaju da potamne sjaj ove istine
   iznudjenim ushicenjima zbog lepote
   sisetara 
   pejzaza
   direktorove zrikave dece kojoj se treba na vreme
   poceti ulizivati




   Niko nije srecan
   ali to se ne priznaje
   osim ako ste zvezda koja mora da proda
   svoje tesko detinjstvo
   a da zaboravi kako nije naucila ni danas
    dok se valja u svilenim carsavima
   da opere zube pre spavanja


    Niko nije srecan
   ali to se ne spominje
   kao sto se ne spominju rupe na carapi
   to sto je jedan clan porodice alkos
   i kao sto se krije da se cacka nos


   Prava nesreca se krije
   kako bi se sto bolje prodavala
   sreca u obliku tableta za smirenje
   
   Niko nije srecan
   ali se svi pravimo kako smo junaci
   jer se plasimo izgnanstva
   iz raja bensedina
   kineske odece
   i velikih reci
   one gomile beskrupuloznih govnara
   koji sebe nazivaju politicarima
   
  
  

Zasto je sa mene sve otpalo?

Odavno vec posmatram kako se na mene nista ne lepi:
ni ljudi,ni slike,cak ni vazduh iz tunela kojim juri metro.
Prestale su za mene da se lepe i karte koje ponistavam na ulazu
u podzemnu zeljeznicu,autobuske karte.
Avionske su se pocepale negde izmedju selidbi i odlaganja smrti.
Knjige su prestale da ocrtavaju svoje korice
na mojoj tankoj kozi na kojoj je previse pecata
kojima je mesto u zaboravu.

Zasto je sa mene sve otpalo?
Mozda jer se sve odlepilo sa zidova
ove celije koje nazivamo drustvom.
Mozda jer je sve otpalo sa
licnih zidova privatnog pakla.

Cinjenica je da se za mene nista ne lepi.
Zato i trajem.
Inace bi me odavno ubila
potrosenost snova.

Klatim polupocepanu japanku na stopalu.
Juce me je nosila preko asfalta,
unela u taksi i liftove.
Cini mi se da ce se uskoro i sasvim iscepati.
Otici ce u nepovrat zajedno sa svim onim
sto se ne moze popraviti i sto se za mene ionako
nikada ne bi zalepilo.

OVO NIJE PESMA/Antilicnost

Ovo nije pesma

ovo je knjiga o džungli

jedan stalni lov

potraga za smislom

između granja iluzija

između svih onih obmana

kojima je zaista mesto u džungli

Ovo nije pesma

ovo je knjiga o anti-liričnosti

ovo je jedan krik

pred preteranom urednošću

pred pokoravanjem

sveznajućoj tuposti

kojom se prikriva slabost

i zatire um čoveka

Ovo nije pesma

ovo je knjiga bez mesečevih mena

bez plača mlade devojke

i bez susreta kraj jezera prozirne vode

Ovo nije pesma

ovo su tek reči

jedan niz misli

nabacanih na jedan zamišljeni prostor

Ovo nije nikakva pesma

i ne treba da bude

jer bila bi lažna

bila bi kao one bezvredne niti

poetičnih smisla radi izraza

i radi utiska

Ovo nije pesma

i baš mi je drago zbog toga

u suprotnom bih sebe nazvala pesnikom

a to baš i ne bi bila dobra ideja

Kada umire čovek? Πότε πεθαίνει ο άνθρωπος;

Kada umire čovek?

Kada postane preumoran za ovaj svet.

Kada se umori od ljudi.

Kada njegovo telo nema više snage.

Kada ne može da govori.

Kada ne može da jede.

Inače,sve razume.

Razume svoj bol.

Razume svoju patnju.

Razume da će umreti.

I zna da ne može pobediti smrt.

Tada,eto tada umire čovek.

Sanja Vojnović

Πότε πεθαίνει  ο άνθρωπος;

Όταν γίνει πολύ κουρασμένος για αυτό τον κόσμο.

Όταν τον έχουν κουράσει οι άνθρωποι.

Όταν το σώμα του δεν έχει άλλη δύναμη.

Όταν δεν μπορεί να μιλήσει.

Όταν δεν μπορεί να φάει.

Όμως,καταλαβαίνει τα πάντα.

Καταλαβαίνει τον πόνο του.

Καταλαβαίνει τα βάσανά του.

Καταλαβαίνει ότι θα πεθάνει.

Και ξέρει ότι δεν μπορεί να νικήσει το θάνατο.

Τότε,τότε είναι που πεθαίνει ο άνθρωπος.

Σάνια Βόινοβιτς